Prošlo je nekoliko godina otkako sam prvi put bila u Preševu, radila sam istraživanje za jednu
organizaciju. Tada sam se prvi put čula sa Ajxhanom, rekla sam da dolazim i pitala ga da mi
pomogne. Rekao mi je da će me sačekati njegovi mladi aktivisti. Sela sam sa dva tinejdžera u
kafiću, trebalo je prvi put da posete Bujanovac, grad na 29 km udaljen od Preševa. Bili su jako
uzbuđeni, rekli su mi da nisu nikad išli van Preševa i da imaju tremu što će biti u mešanoj grupi
sa mladima iz srpske i romske zajednice. Iznenadila sam se što nikada nisu bili van Preševa, a
tek skoro sam razumela. Jedan od njih me pitao kako je biti novinarka da li je opasno, i rekao da
mu je želja da se time bavi.
Ovog puta Ajxhan zove mene i pita da održim radionicu o medijskoj pismenosti u organizaciji
koju vodi, Livrit. Pristajem. Zovem ujutru autobusku stanicu u Vranju, kažu nema prevoza,
potom zovem autobusku stanicu u Bujanovcu, odgovaraju mi da su autobusi za Prešovo ukinuti.
Lokalni taksisti traže sumu novca, veću od one koja bi mi trebalo do Beograda i nazad.
Saznajem da Preševo već godinama nema autobusku stanicu, čime je mobilnost ljudi otežana.
Zovem prijatelja da me doveze, uspevam da stignem na vreme. Zahvaljujem mladima što su
došli i kažem im u šali da se ne smeju dok predstavljam sebe na albanskom jeziku. Smeju se.
Razgovaramo o tome kakve sadržaje konzumiraju, gde se informišu, kako da prepoznaju lažne
vesti i razmišljaju kritički o sadržajima na internetu, kako algoritam hrani ,,jednostranost“.
Devojke me pitaju da dođem opet, da razgovaramo o feminizmu i temama kojima se uže bavim.
Gledam grupu mladih devojaka i momaka sa takvim potencijalom. Razgovaramo sve vreme na
engleskom jeziku. Razumeju ponešto srpskog ali nisu imali prilike da ga nauče i da se druže sa
mladima iz srpske zajednice jer idu u zasebnim školama, sede u zasebnim kafićima, a
razgovaraju međusobno samo usputno. Nakon srednje škole, mladi iz albanske zajednice
odlaze da studiraju na Kosovo, u Severnu Makedoniju ili Albaniju zbog prilike da se školuju na
svom jeziku. Većina se nakon studija neće vratiti, jer što bi ostali u državi koja ne mari za njih?
Nakon radionice, pozivam kolegu iz lokalnog medija da popijemo kafu. Sedamo jedno do
drugog, pozdravlja me na srpskom, otpozdravljam ga nazad na albanskom, koji učim već pola
godine. Nasmeje mi se, kaže da će verovatno oboje označiti za izdajnike jer sedimo, pričamo,
pijemo kafu.
Mi novinari se često sastajemo na okruglim stolovima, iz većinskih i manjinskih medija ali se
retko van njih susrećemo. Pišemo o suživotu, ali ga ne živimo.
Većinska grupa ima odgovornost da inicira kontakt i napravi konekciju. To sam naučila od
sociološkinje, feministkinje, Romkinje i lezbejke Vere Kurtić. Ona je na jednom okupljanju
objasnila da kada je većinska grupa dominantna, recimo pripadnice srpske nacionalnosti, nije
dovoljno da pozovemo pripadnice manjinskih grupa da se pridruže u nekoj aktivnosti ili da
podrazumevamo da će one doći zato što poziv važi za sve. One neće doći ne zato što ne žele,
već zato što se ne osećaju dobrodošlo. Zato pripadnici većinske grupe moraju da pokažu da to
stvarno misle i da stvaraju zajedničke sigurne prostore u kojima niko neće biti isključen. I
vodimo se onim ,,Nothing about us without us”.
Pčinjski okrug je multikulturalan kraj i to je njegovo veliko bogatstvo. Sve dok su naši susreti
samo institucionalizovani i projektni, suživot će biti samo fraza. Trebaće vremena da naučimo
da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih. Sistemska segregacija, diskriminacija i
nejednake mogućnosti onemogućavaju integraciju manjinskih grupa. Promena će se desiti kada
učenici budu sedeli u istim klupama, kada van svih zajedničkih projekata, budemo sedeli
zajedno u istim kafanama, za istim stolovima.